quipretgarra

Kako da me zapamte pri upoznavanju na poslu

quipretgarra | 04 Јануар, 2019 17:31

Broj41(BiH)-p.62

❤️ Click here: Kako da me zapamte pri upoznavanju na poslu

SLIKA Pod mojim kapcima ti si mesec u bašti, ti si magla na reci, ti si jedini uvijen u san, u Odjek detinjstva i u plač. Obrazovni ciljevi u nastavi knjizevnosti I jezika odnose se na uvidjanje I saznavanje estetskog sveta. Jačanje vaginalnih zidova - Lezite na leđa, noge držite skupljene.

OPREMANJE ZA BITKU 5. Neke zemlje uvažavaju certifikate Europske unije koji se tiču hrane, a neke ne. Neka te vile pronosaju među granatama!

Za zemlje u tranziciji, turizam je generator privrednog rasta. Ono što nastavnik piše je koncept, podsetnik za 21 rad sa učenicima, kojim se zamišlja i predviđa organizacija časa. Pri tome se cesto zapostave I nadareni pojedninci ili snaznije motivisani. Evo prvi razlog,onda zadnji put sam slušala lovaèke prièe,koje su bile krajnje degutantne,morala sam pobeæi,od dotiène osobe. Ova raspetost je trajala više od sat vremena. Platforma treba da definiše i aktivnosti koje će njeni potpisnici preduzeti da bi se izvršile pripreme i popis kvalitetno i sveobuhvatno obavio. Tokom ekskurzije nastavnik usmrava ucenikovu paznju na bitne pojedinosti I premetnosti , ali cesto u saradnji sa vodicem ili kustosom. Došlo je do nekih promena u njegovom mozgu koje mu jednostvano onemogućavaju da prebaci informacije iz kratkoročne u dugoročnu memoriju. Voditelj uzima korpu i ačuna a bi se znalo koji je grupa pobedila. Emir je opet nešto zabrljao sa prevozom, pa je u pomoć priskočio Senad. Tajna nije u tome da ga odbacimo, već da uradimo suprotno — da ga poštujemo.

Članci - Pa se ništa nije dogodilo, to se odnosi na takva razmišljanja. Kineska državna televizija prikazala je snimke elegantnog bjelog voza kako poput strele prolazi pored zelenih polja u istočnoj Kini gde je na nekim deonicama postizao maksimalne brzine.

Ko ne želi probiti obruč oko Sarajeva 16. Već sa ukrupnjavanjem jedinica TO, krajem juna u Sarajevu se planiraju i organizuju napadna borbena dejstva radi deblokade grada ili, u najboljem slučaju, da se proširi kružna linija odbrane. Rezultati i uspesi u borbama za Pofaliće i Mojmilovo brdo, te delimični uspesi u napadu na Malu kulu, na Grdonju, te Čolinu kapu u toku juna inicirali su Regionalni Štab TO i Operativnu grupu OG-2 da planiraju složenija borbena dejstva. Ova zabeleška je sačinjena na osnovu kazivanja komandanta Operativne grupe 2 OG-2 pukovnika u penziji Muje Kafedžića. U GŠTO o planu deblokade Sarajeva na pravcu Poljine-Vogošća - mi, ili možda samo ja?! Razgovarali smo o vojno-političkoj situaciji u zemlji sa težištem na Sarajevu i problemima organizacije, formiranja i opremanja jedinica. Ukratko smo analizirali stanje duha kod naroda, i prijetnjama koje se primiču Sarajevu. Analizirali smo niz mogućih varijanti eventualne deblokade grada, jer smo se složili da treba pokušati proboj iz okruženja. Bili smo svjesni naše inferiornosti u odnosu na neprijatelja, posebno u MTS i složili smo se da se ta inferiornost može kompenzirati pri sadašnjem stanju naših snaga jedinio iznenadnim udarima po neprijateljskim jedinicama i položajima. Pri razmatranju varijanti eventualnog proboja prihvaćena je ideja proboja prema Vogošći, čime bi se slomila otporna tačka Poljine, zbacile njihove snage i grad oslobodio jendog opasnog objekta sa koga su sijani plotuni smrti. Idejna zamisao plana bila je: radi iznenađenja napad izvesti noću, bez artiljerijske pripreme napada, borbeni poredak organizovati dvostranim obuhvatom, kako bi se kliješta obuhvata zatvorila u rejonu Krivoglavci-Vogošćanska petlja. Za napad formirati tri taktičke grupe. TG Ramiz Duraković i komandant 3. TG dejstvovala je na pravcu glavnog napada Izlaze-Poljine-Šućurovići-Blagovac-G. Dijelom snaga obezbjeđuje desni bok od napada sa pravca Mrkovića i preko Radave ubacuje snage do jedne čete u pozadinu neprijatelja, koje presijecaju komunikaciju Mrkovići-Poljine, spriječavaju pokret neprijatelja iz Mrkovića prema Poljinama i dejstvuje u pozadinu snaga na poljinskom visu. Druga TG demonstrativno napada Vogošću, sadejstvuje 1. Po ovlađivanju TG 1 sa rejonom sela Blagovac, energičnim dejstvom razbiti odbranu Vogošće, jurišnim grupama razbiti vatrene i otporne tačke u gradu i sadejstvovati dijelovima 1. TG u oslobađanju grada. TG napada pravcem Žuč-Jezera-Priboj-Krivoglavci i po ovlađivanju linijom s. Uglješići-Priboj, produžava napad ka selu Krivoglavci. Djelom snaga sadejstvuje TG-2 u oslobađanju Vogošće, a djelom snaga presjeca komunikaciju Rajlovac-Semizovac i po izbijanju u Krivoglavce u sadejstvu sa snagama TG-1 prelazi u odbranu stvarajući uslove za uvođenje novioh snaga u napad ka rejonu Ilijaš. U cilju neutralisanja pojedinih otpornih tačaka, nanošenja gubitaka u živopj sili i MTS i podržavanja borbenog morala naših snaga. Međutim, tri ključne stvari iz zamisli nisu realizovane — a komandanti pravaca nisu ispoštovali vrijeme početka napada, koji je zapovješću preciziran u 02. Na ovim trima stvarima kompromitovana je zamisao napada. Napad i proboj nisu uspjeli. Komandu OG samo je izvještavala TG-1. U sistem komandovanja nekompetentno su se samovoljno uključile neke strukture, tako da su praktično bile 2-3 linije komandovanja i izvještavanja i da je komanda OG-2 svjesno i ignorantski zaobilažena. Iako sam svjestan postojanja lobija protiv komande OG-2, obzirom na vojno-političke strukture i ličnosti koje su ga sačinjavale, smatram iracionalnim ulaziti u javno istraživanje, utvrđivanje i objelodanjivanje toga fakta. Jedino što smatram važnim jeste da kažem da je moja komanda bila apsolutno marginalizirana i blokirana uplitanjem nepozvanih u sistem komandovanja. Iako je to bila krupna akcija po značaju za grad i državu, niko iz vlade niti Predsjedništva nije došao u komandu OG da se zainteresuje za pripreme, probleme i da ponudi bilo kakvu podršku. GŠ je svojim sugestijama pružao pomoć u razradi plana, ali nije organizovao uspješno sadejstvo drugih jedinica sa snagama u proboju. GŠ nije vladao ni stanjem u jedinicama, jer je lažno informisan od potčinjenih. To zaključujem na osnovu situacije s topom 130 mm i municijom za njega. U pripremnoj fazi Sefer je tvrdio da se top nalazi na Igmanu i da ima 700 granata. Kada sam zatražio artiljerijsku podršku i vatru po poljinskom visu Vehbija Karić mi je odgovorio da nema municije. Ali, nije rekao da top nije na vatrenim položajima. Nakon obraćanja Sefereru sa zahtjevom za vatru, upoznavši ga sa informacijom pukovnika Karića da nema municije, obećao je da će me nazvati za deset minuta, što je korektno učinio i informisao me da top uopšte nije na Igmanu, jer ga je HVO zadržao u Konjicu. Ostao sam kao paralisan i rekao da se ni po koju cenu ne bi prihvatio ovog zadatka da sam samo mogao pretpostaviti da su toliko neorganizovani,. Nisam bio siguran tada da li se radilo o svjesnoj podvali i podmetanju? Tada sam smatrao da se neko poigravao sa Seferom i da je njemu svjesno pdmetano putem sistema lažnog izvještavanja i informisanja iz potčinjenih komandi. Nisu definisane zone odgovornosti komandi niti njihove nadležnosti. Komanda regionalnog štaba se držala strogo po strani, nezainteresovano. Glavni štab nije poduzeo ni najminimalnije mjere angažovanja artiljerijske grupe iz Visokog da pokrije vatrom najopasnije neprijateljeve položaje, niti da demonstrativnim napadom na neki osjetljiv taktički objekat neprijatelja odvuče ili razvuče njihovu pažnju, kako bi se smanjila koncentracija artiljerijsko-minobacačke vatre po rejonu Poljine. Komandant sa Kobilje glave nije ubacio DIG u Vogošću, niti krenuo u napad na poljinski vis. Izvjestio je da mu je jedna četa otkazala poslušnost i odbila da ide u akciju. Obično je aktuelizirana u vrijeme angažovanja jedinica u težim borbenim zadacima. Nije mi poznato da li su nosioci ove destruktivne parole ikada odgovarali za potkopavanje morala, jer je ona negativno djelovala na raspoloženje boraca. Prema podacima koje ima komanda OG-2 ljevokrilna taktička grupa nije izvršila napad prema zadatku koji je imala. U razgovoru sa vojnicima iz te grupe, tvrde da su cijelo vrijeme preležali i da se nisu pomakli sa mjesta. Prema početnoj odluci u sastavu ove TG trebala je učestvovati i 1. Međutim, ovu jedinicu je na svoju ruku izvukao Regionalni štab i uputio na Stup, bez konsultacije sa komandom OG-2 čime su snage za proboj ozbiljno oslabljene. Komande naših jedinica su bile nedovoljno stručno obučene i uigrane, bez borbenog iskustva. Još nisu bili razvijeni ni izgrađeni hijerarhijsko-subordinacioni odnosi u jedinicama. Naprotiv, mnogi komandanti su smatrali jedinice svojom privatnom svojinom tvrdeći kako ih država nije naoružala niti materijalno opremila, nego da oni idu u rat sa puškama koje su vojnici sami kupili. Nedovoljno stručno obučeni i bez borbenog iskustva vojnici su se prvi put na otvorenom prostoru susreli sa opasnom minobacačkom vatrom, koja je bila vrlo efikasna na nezaštićeno ljudstvo u borbenom poretku. Poslije prvih gubitaka panika je zahvatila izvjestan broj ljudi koji su se zbijali u grupe i tako postajali unosni ciljevi neprijateljskih artiljeraca. Neodgovorno narušavanje dogovorenih principa sadejstva po vremenu i prostoru od strane nekih starješina. Nedostatak snaga za formiranje rezerve jedinica za potrebne intervencije. Nakon Seferovog obavještenja da nema ništa od artiljerijske podrške, naredio sam prekid napada i prelazak u odbranu na dostignutim linijama, kao i zbrinjavanje ranjenih povređenih i poginulih vojnika. Og komande TG-1 samo sam primio izvještaj prema kojem je poginulo 11 boraca, lakše ranjeno 42 i teže ranjen 21 vojnik. To je ljudstvo koje je stradalo na frontu u borbenom poretku jedinica. Ja ne znam za druge zvanične podatke koje je neko možda samovoljno kreirao. Analizu bitke organiozovao ja Glavni štab, a komanda OG-2 je bila u ulozi posmatrača, što znači da je priprema analize obavljena bez učešća moje komande. Tokom analize su glavnu riječ vodili oni koji nisu izvršili zapovjest, a naročito je harangirao komandant TG-2. Hibridni i samoproglašeni stručnjaci, sa kaubojski okačenim pištoljčinama parolaški su mudrovali. Dan ili dva poslije toga Sefer me pokušao nagovoriti da ponovo organizujemo pokušak proboja. Pitao sam kojim snagama i kakvu ću imati artiljerijsku podršku? Odgovorio mi je sa istim snagama. Smatram da ovim ljudima treba obezbijediti vvrijeme za predah i povratak od preživljenog šoka, i da su oni u ovakvom psihološkom stanju nesposobni za borbu — rekao sam mu. Ako mi ne date nove snage i solidnu artiljerijsku podršku ja nisam spreman preuzeti odgovornost za novi pokušaj proboja. Tako je završen taj naš razgovor u drugarskom tonu, a pokušaj proboja ovdje nije nikada više pokušan. Nakon detaljne analize dokumenata plana Vrhovnom komandantu je pruženo objektivno i potpuno objašnjenje. Plan je ocjenjen kao vrlo realan i visokostručno urađen, i da neuspjeh pokušaja proboja nije posljedica nedostataka u planu. VK je prihvatio ponuđeno objašnjenje. Međutim to nije bilo dovoljno da se zaustave neodgovorne insinuacije nekih ljudi iz Glavnog i Regionalnog štaba koji su nastavili nečasne harangerske igre. Posebno ističem kao pozitivan primjer komandanta bataljona g. Esada Muratovića, koji je sa svojim bataljonom upao u prednji kraj odbrane neprijatelja i uništio par mitraljeskih i snajperskih gnijezda i nanio gubitke neprijatelju oko 15 ubijenih i više ranjenih. Kao što se vidi mnogobrojni su faktori koji su bili uzrok neuspjeha ovog zaista plemenitog pokušaja i dalekosežne strategijske namjere. To je spleteno u jedan čvor, koji je izuzetno teško razmrsiti. Nisam pristalica olakog, nekompetentnog i neobjektivnog optuživanja ljudi, jer je skoro nemoguće u tome čvoru apostrofirati bilo koga bez opasnosti da se ne pogriješi. To je jedno veliko iskustvo, čije su pouke vrlo bitne. Neki politikanti, vrlo neodgovorno komentarišu poljinsku bitku, u čemu nema ama baš ništa poučno i korisno. Kao građanin i kao čovjek izražavam divljenje prema visokomoralnim ljudima koji su nesebično jurišali srcem, na nebo. Ti naši divni ljudi su smjelo, odvažno i samoprijegorno pošli u bitku sa ciljem da razbiju neprijateljeve smrtonosne taktičke objekte i da ga potisnu sa obronaka odakle je terorisao naš grad i naše građane. Iako su učestvovali u jednoj od izgubljenih bitaka, ostali su stameni, čvrsti, postojani i nepokolebljivi u borbi za slobodu i nezavisnu RbiH. Sa osobitim pijetetom se sjećam poginulih heroja i među njima neustrašivopg Asima Aska Prazine, kojima uz rahmet i slavu želim lahku crnu zemlju i nezaboravb. Nastojati ćemo da se njihove žrtve ne zaborave i gajiti poštovanje prema njima. Inače, u komandnom sastavu bili su: Muhamed Vejzagić, NŠ; Fadil Omerika, NŠ za operativne poslove; Nedžad Ajnadžić, pomoćnik komandanta za bezbednost; Amil Tafro, pomoćnik komandanta za logistiku; Izudin Filipović, pomoćnik komandanta za moral; Veljko Droca, referent za socijalna pitanja vojnika. OG-2 je zabeležila u ratni dnevnik da su tog dana poginuli sledeći borci: 1. Prazina Alije Asim Asko ; 2. Šukalo Jusa Enver; 3. Čolak Džemaila Kemal; 4. Šalaka Bećira Zajko; 5. Bajrić Rešida Senad; 6. Hadrović Hasana Mehmed; 7. Komarica Atifa Muriz; 8. Kahriman Meha Vahid; 9. Zametica Uzeira Edhem; 10. Ademi Rasima Enver; 11. Pored toga 21 teže i 42 lakše ranjena borca. Inače, u Operativnom centru Glavnog štaba 06. Sistem radio veza nije bio u potpunosti zaštićen, pa je neprijatelj upao u sistem radio veza i otkrio pokrete jedinica. Iako sa zakašnjenjem, napad se, nakratko, odvijao po planu. U toku napada na s. Izlasi poginuo je komandant Asko Prazina, što se veoma brzo pročulo među vojnicima, pa je došlo do trenutnog pada morala pojedinaca i grupa, te otvorenog komandovanja putem radio veza, što neprijatelj koristi da minobacačkom i artiljerijskom vatrom ostvari vatrene udare, u kojima gine veliki broj boraca. Komandovanje je paralizovano, dolazi do rasula i povlačenja na početne položaje. Bio je to potpuni neuspeh. U istom dokumentu utvrdjeni su sledeći razlozi neuspeha: 1. Neprijatelj je potcenjen; 2. Nije izvršeno komandantsko izviđanje, komandanti nisu na zemljištu saopštili zapovesti i dr. Pitam se ko će, da li će i kako biti sankcionisan zbog neuspeha napada i, još više, zbog velikog gubitka boraca? A, morali bi biti sankcionisani. U najmanju ruku to je obaveza prema poginulima i njihovim unesrećenim porodicama. To mora biti i opomena za komande i štabove da stručnije planiraju svaku borbenu radnju. Ovo nisu kompjutorske «ratne igre», ovde se radi o životima boraca. Ne prekidajući dnevne obilaske jedinica na položajima odbrane grada, učestvujem i u akciji formiranja planinarsko-diverzantske jedinice. Ideja je potekla od dva mladića koji su se krajem jula iznenada pojavili u mojoj kancelariji. Najpre nisam shvatio šta žele. Tek kad su počeli spominjati imena ljudi na koje računaju i njihove specijalnosti i profesionalni angažman pre rata, predlog je zaokupio moju pažnju. Manirom čoveka koji je nehotimično prečuo imena sagovornika pri upoznavanju, zamolio sam ih da ih ponove. Nijaz Zorbić i Boris Kovačević. Ništa novog nisu ponudili ti mladi ljudi, samo su insistirali na činjenici da naša rešenja nisu efikasna u napadu i da treba pokušati sa diverzantskim dejstvima u pozadini neprijatelja. Imena ovih ljudi i njihove sposobnosti su budile moju maštu i prihvatio sam da obavim konsultacije u Glavnom štabu oružanih snaga i da ih ubrzo izvestim o našem stavu. Komandant mi je prepustio sve aktivnosti u vezi sa formiranjem planinsko—diverzantske jedinice. Obavešteni o konkretnom interesu za njihovu ideju, Zorbić i Kovačević su vrlo brzo i dosta uspešno realizovali sve zadatke oko organizovanja ove jedinice. Budući da su svi kandidati za njen borački sastav bili na rasporedu u jedinicama OS, morali smo izdejstvovati njihovu prekomandu u novoosnovanu jedinicu. Vikić je podržao formiranje diverzantske jedinice i obećao punu pomoć u kadrovima, materijalnim sredstvima i obuci ljudi. Poslao sam formalni zahtev za prekomandu tih ljudi u planinsko-diverzantsku jedinicu. Čim su se okupili, odmah je započela specijalistička obuka. Jedinici je dato konspirativno ime, a njenim borcima je strogo zabranjeno bilo kakvo kazivanje o jedinici ili angažmanu. Ozbiljnost i motiviranost ovih mladića je bila na tako visokom nivou da nije bilo nikakve stvarne potreba za njihovom moralno—političkom pripremom. Obuka je usredsređenana jačanje psihofizičke čvrstine boraca, na diverzantsko i inžinjersko osposobljavanje. Dok je trajala obuka, vodili smo zanimljive rasprave o planovima borbene upotrebe. Odredili smo rejone dejstva za prvu fazu, septembar—novembar: planine Igman, Bjelašnica, Treskavica, Jahorina, Prenj i Velež. Odredili smo objekte na kojima će vršiti diverzantske akcije: komunikacija Nevesinje—Borci poviše Konjica koju četnici koriste za dovođenje ljudstva i dostavljanje TMS; radio—relejno čvorište na Borašnici; vatreni položaj artiljerije na Kiseru; radio—predajni centar Kleke. Moje poverenje u mogućnosti ovih sposobnih mladića je bilo neupitno. Počeo sam čak sanjariti o njihovim spektakularnim diverzantskim uspesima i o bombastičnim naslovima u našim novinama i udarnim vestima RTV Sarajevo o njihovim podvizima. U toku priprema za izlazak na Igman, često sam ih obilazio i dugo razgovarao sa njima. Svi su oni ponosni što pripadaju ovoj jedinici; svesni su opasnosti koje ih očekuju; ali su i uvereni da do cilja mogu i moraju stići. Priznajem, ponos je ovladao i mnome. Ali, kada se borbeno oglasite, slava će biti vaša! Učinite da vas rušitelji Domovine dobro zapamte! Bog vas čuvao i pratila vas dobra sreća! Samo sam još mogao da stegnem ruku svakom pojedinačno. Kopni nada da će svet pomoći 17. Veoma su topli letnji dani. Dnevna temperatura dostiže 35° C. Rat se sve više rasplamsava na celoj teritoriji BiH. Iz dana u dan povećava se broj poginulih i ranjenih. Pune su bolnice boraca i civila. Često u noćima razmišljam, kad zbog umora ne mogu da zaspem, o životu i smrti. Ranije o tome nikada nisam razmišljao. Svi koji se nalaze u okruženom gradu, uveren sam, imaju samo jednu želju — da ostanu u životu. Svedokom sam da uz te želje postoje i one — samožrtvovanje za drugoga. Zato ću voditi prebeleške o ljujdima koji su po mišljenju zaslužili najviša ljudska priznanja za ono što su uradili za Sarajevo, za Bosnu i Hercegovinu. Vodiću prebeleške o njima dok budem u životu! Bar se tako nadam. Safeta Zajka prvi put sam upoznao 01. Tada je bio komandir u Boljakovom potoku. Delovao je veoma odlučno i iskazao nepokolebljivost da sa svojim ljudstvom odbrani ovo naselje. Hvalio je vojnike, teritorijalce, da su voljni i spremni da idu na izvršenje svakog zadatka. To veče, prvog dana maja. Komandantu štaba TO Opoštine Novi Grad predložio sam da Zajka postavi za komandanta odreda. Drugi susret sa Zajkom imao sam početkom juna. Dan je bio kišan i sumoran. Sumaglica u rano jutro, a Zajko me proveo do prvih linija koje su bile okrenute ka Žuči. S neskrivenim zadovoljstvom je govorio kako je veoma brzo ustrojio jedinicu, hvalio hrabrost i požrtvovnost vojnika, koji su bukvalno bez uniformi i sa vrlo malo naoružanja. Ističe disciplinu vojnika i komandire Zaima, Ramadana, Hajru, Teufika. Ni jednog momenta ne ističe sopstvene zasluge, o kojima sam slušao od njegovih vojnika. Žalio mi se da njegova jedinica ništa nije dobila od ratnog plena iz ove kasarne. Četnici svakodnevno sa Žuči gađaju po gradu svim vrstama oružja i oruđa. Nanose velike gubitke međui stanovnicima grada. Moraćemo što prije u napad i protjerati ih do Vogošće! Safetovu jedincu, zajedno sa Srebrovim, obišao sam drugi dan pošto je 8. Tada je Safet izgledao umorno, omršaveo od dana kada sam ga prvi put video, pocrneo u licu, ali je delovao zadovoljno. Kako i ne bi, kada smo Srebrov i ja bili začuđeni ma kakvi začuđeni — preneraženi! Ne preterujem ako kažem da ih je tu bilo na hiljade! Od pre tri dana građani novog Sarajeva slobodnije idu po vodu, po hleb, po humanitarnu pomoć. To je naš ratni plen. Sada sa njima zadajemo muke četnicima. Sledeći cilj je kota 850. To je snažna, jaka i uspešna ličnost. Pred njim je velika vojnička karijera. Doživeli smo, konačno, i jedan radosniji, svečani trenutak ovih ratnih avgustovskih dana. Ili, vojnički precizno, 19. Načelnik Halilović me odredio za komandanta svečanosti. Iskreno sam polaskan tim priznanjem, ali to je i obaveza. Stoga sam se odmah latio Vježbovnog pravilnika OS, pronašao u njemu komande i uvežbao postupke i radnje za doček Vrhovnog komandanta, tako, da sam obilazeći položaje na Velikoj i Maloj Čolinoj kapi, na otvorenom prostoru, glasno preslušavao naučene komande, na veliko iščuđavanje boraca. Ništa im nije bilo jasno. U periodu od 1959. Na samom početku bio sam član počasne jedinice Garde, koja je dočekivala i ispraćala visoke strane državnike i ambasadore pri predaji akreditiva. Zaista smo bili vrhunski obučeni i uigrani za te svečane trenutke. Raportira potporučnik Jovan Divjak! Raportira potpukovnik Jovan Divjak! Sa pitomcima Srednje vojne škole u Sarajevu odavao sam tu počast. To su samo uspomene, a ovo danas je stvarnost. Muškarci su obučeni u tamnoplava civilna odela, bele košulje, tamnoplave kravate i crne cipele, a žene u blejzere teget boje, suknje, bele bluze, crne cipele i čarape. Vode u gradu nema, a oni su svi savršeno uredni. Nas je nekolicina u uniformi. Nama krojači nisu sašili svečana odela. Nema struje, a ni dovoljno materijala za sve. Zanimljivo je da se ova svečanost trebala ranije održati, ali krojači nisu stizali rokove šivanja iz znanih razloga. Morali su sašiti 200 odela za dvadesetak dana! Iz uspomena me trgnuo glas koji upozorava na Predsjednikov dolazak. Nevelik orkestar, smešten na desnom krilu hodnika, započinje svirati marš. Činim oštar okret u levo i strojevim korakom krećem prema g. Izetbegoviću, kroz uzak špalir kojeg čini stroj sa moje desne strane i brojna publika. Tu su članovi Predsedništva, predstavnici Vlade i policije, ličnosti kulturnog i javnog života, među kojima krajičkom oka zapažam Kljujića, Durakovića, Pejanovića, Doku, Lazovića, Pušinu, Lagumdžiju, Gojera i mnoge druge, s leve strane hodnika. Predsednika RBiH prati načelnik Glavnog štaba Sefer Halilović. Glavni štab Oružanih snaga postrojen je u Vašu čast i spreman da položi zakletvu. Bio je gromoglasan, da se sve orilo prostranom zgradom Predsedništva. Nakon toga je komandant Sefer Halilović vojnički zatražio dozvolu Vrhovnog komandanta da se počne sa polaganjem zakletve. Kad je aplauz utihnuo, g. Vi ste i do sada to radili. Hvala vam na do sada učinjenom. Ali, moramo sa još većom snagom i odlučnije ići u deblokadu Sarajeva i vraćanje okupiranih teritorija. Znam da ste spremni za to i da ćete to uraditi za dobrobit građana Bosne i Hercegovine. Želim vam puno uspjeha u predstojećoj borbi za Bosnu i Hercegovinu. Radujem se, organizacija je bila dobra, to mi svojom čestitkom potvrđuje Halilović. Poslali su je u formi tri granate u trenucima davanja zakletve. Jedna je granata pala u dvorište zgrade Predsedništva, druga ispred glavnog ulaza u Titovoj ulici, treća pored Alipašine džamije. Malo sam do sada imao prilika da budem u blizini Predsednika. Stoga je njegova pružena ruka i čvrst stisak izazvao u meni prijatan osećaj bliskosti i izvesno uzbuđenje. Nisam ga poznavao do agresije na RBiH. I ne samo njega, nego većinu političara izabranih na izborima 1990. Bavio sam se strukom, bio usredsređen na svoj poziv, lišen političkog interesovanja. Ali znajte: politika će se uvek baviti s vama! Postao sam svestan faktora politike i političara u vremenu u kojem živim i tek zadnjih meseci, kroz radio-televizijske emisije i novinarske članke i feljtone, počeo sam se podrobnije informisati o tim ličnostima. Kako je jugoslovenska unutrašnja kriza jačala, jačala je i moja pozornost spram političara koji su joj bili protagonisti. Nisam mogao ne videti napor političara Alije Izetbegovića da svim sredstvima kojim je raspolagao sačuva mir, najpre u zajedničkoj nam Jugoslaviji, a potom i u Republici Bosni i Hercegovini. Doživeo sam ga kao čoveka koji pokušava nemoguće, koji uvodi moralne principe u surovu političku praksu nepolitičkih naroda. Doveden pred gotove činove agresije na Bosnu i genocida nad njegovim muslimanskim narodom, decidno se i odlučno brani i bori za spas zemlje i ljudi, nepokoleban u svojim načelima da nacije, religije i kulture znače bogatstvo a ne slabost, da njihov slobodan, samostalni razvoj tek u susretu i u prirodnom prožimanju sa različitim donosi pravi prosperitet zemlji, a unapređuje civilizaciju. Poštovati ta načela, znači poštovati čoveka, pojedinca, ličnost. Sa takvim čovekom i za takvog čoveka, koji svoje stavove pretvara u program akcije, meni je ići i boriti se! Znam da se tako borim i za one koji me se odriču. Snaga naše odbrane je neupitna. Nedostatke u oružju, municiji i vojnoj opremi nadoknađujemo srčanošću i odlučnošću boraca na borbenim linijama. Naša armija, bar za sad, nije dovoljno jaka za ofanzivne akcije i proboj obruča oko Sarajeva. Građani se ne mire sa tom realnom vojnom situacijom, kao, uostalom, ni mi, njihova vojska. Od nas nastoje da iznude deblokadu Sarajeva, ne obazirući se na do sada neuspešne pokušaje i znatne žrtve. Dodijala im svekolika beda i svakidašnja pogibelj u gradu. Zamor ih sustiže sve jače, beznađe pritišće sve više. Danas su se, kao i mnogo puta u balkanskoj istoriji, podigli ponovo ciklični talasi mržnje i zvjerstva koje Hrvati, Srbi i Muslimani čine jedni drugima stoljećima. Ovakva mišljenja političkih analitičara, novinara, pa i uticajnih američkih senatora su krajnje proizvoljna, istorijski, nekritički i nedijalektično formirana, ali direktnu štetu ovakve njihove arogantne komotnosti u izricanju ocena trpimo mi i naša odbrana. Ove pogubne zablude ne može da poljulja ni citiranje eksplicitne izjave maga rata na prostorima bivše Jugoslavije, Slobodana Miloševića, iz govora na Gazimestanu, 1989. U Rimu je novembra 1990. Ne buni nas njihovo neznanje, ni svesna, ili čak nesvesna, ali svakako pogrešna ocena naše nevesele situacije, već njihov negativni upliv na javno mnenje svojih demokratskih zemalja, koje bi, inače, u principu, moglo, snagom demokratskih ubeđenja i pritisaka, naterati svoje neodlučne i suzdržane državne administracije na energičniji politički i vojni angažman za pomoć državama i narodima, posebno u Bosni i Hercegovini, žrtvama brutalne agresije, neviđene od završetka Drugog svetskog rata na tlu slobodarske Evrope. Zabludi o karakteru sukoba na teritoriju Jugoslavije, gde se govorilo tzv. U svom pastirskom delovanju zamenila je univerzalno načelo hristocentrizma sa uskogrudim, u mnogo čemu, protuhrišćanskim srpskim etnocentrizmom. Pokazalo se da je istovetnu nameru srpskog homogeniziranja i radikaliziranja tzv. U samom predvorju rata, 18. Preklapanjem verskog i nacionalnog identiteta, crkvena hijerahija je oblikovala predstojeći rat kao religiozno pitanje. A, jedini spas je u novoj nacionalnoj strategiji, čija suština mora biti izražavanje ekskluzivne srpske nacionalističke ideologije... U želji da pariramo negativnom odjeku ovih i ovakvih sudova, često i iznova razgovaramo u Štabu što nam je činiti da pokažemo njihovu neutemeljenost i laž. Odgovor se uvek svodi na konstataciju da bi brojnije učešće Srba u Oružanim snagama BiH bio najbolji demanti tvrdnje o verskom i etničkom karakteru rata i potvrđivanje istine da je uzrok sukoba klasičan — rat za teritorije, a nikako rat iz ove ili one vrste netrpeljivosti. Komandant Halilović je dosta objektivno posmatrao situaciju u kojoj su Srbi živeli u Sarajevu, ali mi zamera što se nisam još više, uprkos svemu, angažirao na njihovom masovnijem uključenju u odbranu grada i Bosne i Hercegovine. Bilo mu je poznato, iz mojih i drugih izveštaja, da se strah uvukao među građane srpske nacionalnosti, koji su izloženi opštepoznatim sumnjičavostima, nezakonitim i grubim ispitivanjima, pljačkama, fizičkim i psihičkim maltretiranjima od strane lokalnih komandira i nesavesnih pripadnika ARBiH i MUP-a. To su, verujem, direktni uzroci njihovog slabijeg angažovanja u našoj borbi. S tim u vezi, upoznao sam Sefera i sa primedbama na ponašanje Komisije za ratne zločine, čijom je «istražnom» policijom komandovao Dedo Šišić. Ne znajući ni sam, kao što to ni drugi nisu znali, kako u takvoj situaciji nepoverenja motivisati srpsku gradsku populaciju na akciju, ocenio sam da bi javni apel Srba, pripadnika Armije RBIH, Srbima Sarajeva, mogao eventualno biti podsticajan za njihovo aktiviranje. Sefer se složio sa ovom idejom i prihvatio je predlog da ga sām načinim. Potpisao ga je istog dana, ne izmenivši i ne dodavajući ni jednu reč u njemu. Mi, Srbi, građani Republike Bosne i Hercegovine, koji smo od prvog dana u redovima Teritorijalne odbrane, Armije i policije RBiH, pozivamo sve zavedene i izmanipulisane Srbe koji još nisu lojalni Republici Bosni i Hercegovini i ne nalaze se u redovima Oružanih snaga R BiH, da sami odluče o svojoj sudbini. Ovo su sudbonosni dani za sve građane Republike BiH, a posebno za Srbe koji su krenuli u rat prevareni politikom SDS i koji su zbog njihove fašistoidne orijentacije do sada izgubili na hiljade srpskih sinova i kćeri, rasturili na stotine porodica i mnoge kuće zavili u crno. Nije daleko dan kada ćemo mi Srbi, u zajedničkom stroju sa Muslimanima, Hrvatima i drugim građanima, probiti blokadu Sarajeva i krenuti u odsudnu borbu za oslobođenje naše zajedničke nam domovine. Za vas, koji niste u ovom prljavom ratu okrvavili ruke, poslednje je vreme da nam se priključite. Za vas ne sme biti neizvesnosti. Valja nama do graničnih reka Bosne i Hercegovine i dela morske obale. Predsedništvo i Vlada svakom srpskom vojniku i oficiru, radniku, seljaku, intelektualcu i svakom građaninu pravoslavne vere garantuju ličnu sigurnost, građanska prava i prava koja proističu iz radnog odnosa u Armiji, preduzećima, prosvetnim i zdravstvenim ustanovama i prinadležnosti koje pripadaju borcima Republike BiH, a koji sa oružjem ili bez njega pređu u sastav Armije BiH. Zavedeni i prevareni srpski narode! Ne dajte da se dalje proleva krv, sprečite ubijanje dece, žena i staraca, da se naše i vaše kuće, bolnice, trgovi, škole, svetovni objekti i drugi ne uništavaju. Ovo je i vaša Bosna i Hercegovina i samo u zajedničkoj borbi možemo sprečiti da ona bude Velika Srbija ili Velika Hrvatska ili islamska džamahirija, a da i živote damo za demokratsku državu u kojoj će svi ljudi imati jednaka prava i jednake obaveze. Ta prava pred OUN i celim svijetom garantovaće Ustav RBiH. Oni koji pređu na stranu Armije RBiH moći će da ostvare sva prava koja sada imaju borci Armije RBiH i svi ćemo biti svoji na svome. Pitam se šta ako nam se ne priključite? Znači li to da ste u redovima agresora, da ste fašistoidnih opredelenja, da podržavate genocid nad muslimanskim narodom? Posle rata pravda će doći po svoje. Svet se već opredelio da se krvnicima sudi kao onima u Nirnbergu. Mi, Srbi, građani RBiH, koji smo od prvog dana u redovima Armije RBiH, nismo ukaljali časno srpsko ime i vas pozivamo da se pridružite stotinama i hiljadama Srba koji se bore rame uz rame sa svojim komšijama i sugrađanima. Oni koji nam se pridruže u Armiji RBiH neće biti ni zatvarani, ni osuđivani, a u skorašnjoj slobodi moći će reći da su zajedno sa nama spasili čast i obraz velikog srpskog naroda. Imamo pravo na čast, ponos i budućnost i zato ostajemo ovde bosanski Srbi, ovo je i naša Bosna, ovo je naša zemlja, kao što je i muslimanskog i hrvatskog i drugih građana i niko nam je nikada uzeti neće. Još nije kasno da nam se pridružite u borbi za slobodu demokratske RBiH. U borbeni stroj pozivamo i sve one Hrvate, Muslimane i ostale građane RBiH koji se do sada nisu uključili u borbu za demokratsku i građansku RBiH. Kako je rat odmicao, a ARBiH organizaciono, pa i materijalno jačala, nametala se potreba za ustrojavanje Uprave za moral i informativno-propagandnu delatnost. Ivan Slaviček, načelnik Uprave, na dnevnim i mesečnim analizama stanja u oružanim snagama više puta je insistirao da se u okviru Uprave formiraju odsek za filmski arhiv i informativna služba. Uz puno razumevanje komandanta Halilovića i njegovo uključivanje u jačanje informativno-propagandne delatnosti doneta je odluka od 20. Nešto ranije formirana je informativna služba. Pre rata smo se znali preko sinova, vršnjaka koji su išli u iste škole. Naravno, poznavao sam i njegovo filmsko delo. Prvih meseci blokade Sarajeva povremeno me je posećivao u Štabu, tražeći razumevanje i podršku za formiranje filmske arhive. Od samog početka podržao sam ideju, povodeći se iskustvom sličnih arhiva nastalih u ranijim svetskim i regionalnim ratovima. Jeste da to zahteva pozamašna materijalna sredstva, smeštaj u inače skučenim prostorima Glavnog štaba, ali za arhivu nema alternative. Neki dan Slaviček mi pokaza spisak potencijalnih članova, predloženih jedanaest su stručni ljudi, profesionalci u filmskom poslu, ali na spisku su i oni koji su potrebniji i korisniji s puškom u ruci, nego s kamerom na ramenu. Šta ćemo sa Mirsadom Herovićem Mirvadom koji je snajperista? Može i sam da zaključi. Elem, na Tanovićev predlog spisak je bio odobren sa sledećim imenima: Bakir Tanović, Edin Salihagić, Mirsad Herović, Dragutin Ressner, Haris Prolić, Senadin Musabegović, Muhamed Bakarević, Nedim Kapetanović, Ćamil Osmanagić, Samir Hankić, Dženana Redžepović i Malik Bakarević. Tužno izgleda zgarište do kojeg sam, polovinom jula, dolazio obilazeći jedinice između Koševa i Jagomira. Kad pominjem Pionirsku dolinu i Zoološki vrt, ne mogu da izbrišem iz sećanja perfidnu propagandnu mašineriju vojske bosanskih Srba, á la Gebels. No, verujem da će vojni arhiv služiti svrsi. Od dana formiranja krajem jula 1992. U Informativnu službu angažovali su Željka Grubešića, Želimira Soldu, Gorana Kovačevića, Vlatka Marinkovića, Semezdina Mehmedinovića, Adila Đelmanovića, Hrvoja Batinića, Tarika Haverića, Nihada Đozića, Branka Ilića, Marka Vešovića i Dragana Markovića. Za saradnike su imali po potrebi Muhameda Filipovića i Bogića Bogićevića. Istovremeno, da javnim delovanjem jačaju moral građana i razvijaju svest i veru u pobedu u što kraćem vremenu. Inšalah, kako se ovde u narodu kaže! Kraj je avgusta 1992. Nema ništa od dejstva avijacije NATO-a. U takvu akciju verovali su neki naši političari. Nemajući sve podatke, a više iz zdravog razuma, objašnjavao sam zbog čega neće doći do intervencije. Prvi razlog je što SAD i Evropa nemaju ni približno slične stavove u vezi sa ratom u Bosni i Hercegovini, njegovim karakterom, o odnosu učesnika u ratu, posledicama rata i tome slično. Uvek sam novinare podsećao na dolazak Miterana u Sarajevo i njegovu izjavu da u gradu nije tako loše i da je neophodno osigurati slobodan put za humanitarnu pomoć. Već tada je on presudio da ne bude intervencije od strane OUN-a! I, dalje, vlade Francuske i Engleske ne vrše pritisak na Miloševića da prekine učešće Srbije i Crne Gore u ratu u Bosni i Hercegovini. A svima je jasan stav Rusije — prosrpski! Drugi razlog vidim u tome da NATO ne želi da se angažuje ukoliko se na bilo koji način ne angažuju i Amerikanci. Loša iskustva iz rata u Vijetnamu i uključivanje u rat u Somaliji u vreme kada je na vlast tek došao Klinton, a Bušova vlada nije ništa učinila da se zaustavi rat u Bosni, nisu nikakav nagoveštaj sadašnjeg vojnog angažovanja NATO-a u Bosni i Hercegovini. Naravno, moram razmišljati i kao dobro školovani vojnik. Za bilo kakvu vojnu vazduhoplovnu operaciju potrebno je dugotrajno planiranje, izviđanje, prikupljanje podataka, komandno-štabne vežbe, treninzi jedinica i angažovanje velikog vojnog i civilnog aparata. Naravno, potrebna su i ogromna materijalna sredstva. A treba priznati da nema nikakvih nagoveštaja da se u bilo kojem delu sveta formiraju međunarodne jedinice za zaustavljanje rata u RBiH!. Negde, sredinom jula, u ulici Maršala Tita, kod parka ispred Skupštine Grada i Ali-pašine džamije, a preko puta Higijenskog zavoda, uz škripu kočnica zaustavio se automobil, iz njega iskoči čovek,. Ja sam Mile Plakalović, taksista... Od tada Miomira Plakalovića češće viđam i svrstao sam ga u one ljude koji na poseban način doprinose odbrani Sarajeva i direktnoj pomoći ljudima u nesreći. Nije za odmet reći — sve to radi besplatno! Gotovo da je bio u svim delovima grada. Poznaju ga skoro svi. Saživeo sam se sa Miletom. Kada ga ne vidim dva, tri dana postajem zabrinut. A kada smo zajedno u kancelariji ispitujem ga o doživljajima. Sa njim uvek dobro prolazim — ne pije i ne puši, ali zato pije sokove u neograničenim količinama. U tim razgovorima saznao sam da je Mile i pre rata bio učesnik u mnogobrojnim mirovnim i humanitarnim akcijama, a da je u ratu samo produbio tu svoju ljudsku osobinu. Na ovaj način mogu biti mnogo korisniji i više pomagati ljudima! Opredelio si se za veoma častan posao, siguran sam da ćeš nastaviti započeto. Neka te vile pronosaju među granatama! Građanima si potreban kao melem na ranu. Imaš već sada mesto među naj...! Juka Prazina počeo je stvarati sve veće probleme organizovanoj Armiji RBiH. Teško, ili tačnije nikako, nije se mogao uklopiti u sistem disciplinirane vojske, u kojem su rukovođenje i komandovanje aksiomi strogog vojničkog hijerarhijskog odnosa, koji zahtevaju apsolutno poštivanje i izvršavanje naloga nadređenih starešina. Dok je odbrana grada počivala na goloj hrabrosti i umešnosti lokalnih komandanata, koji su samoorganizovali grupe boraca i naoružali ih, Jukin vojnički rezon je bio i koristan i dobrodošao u odbrani Sarajeva. Četnicima nisu dozvolili upad u grad i time su stvorili mogućnost profesionalnim vojnicima da odrade valjano posao formiranja TO, a kasnije i Armije, po strogim vojničkim kriterijima. Sada, kada je ustrojstvo Armije RBiH dostiglo kvalitativni stepen, Juka i njemu slični, nesumnjivo hrabri i sposobni, ali samouki ratnici, nisu bili kadri, a nisu imali ni volje, ni interesa, bukvalnog i materijalnog, da se sa svojom prirodnom ratničkom improvizacijom mirno uklope u regularnu, na formalnim pravilima i nepogovornoj disciplini zasnovanoj oružanoj sili Republike Bosne i Hercegovine. Manir koji je funkcionirao u danima haotične odbrane Sarajeva, valjalo je prilagoditi novim uslovima, ali je to išlo teško ili nikako. Juka se, verujem, počeo osećati sputanim u svojoj dosadašnjoj akcionoj slobodi, pa ju je počeo nesvesno braniti opiranjem, ne shvatajući da time slabi teško ostvarenu koherentnost armije kojoj pripada. Iz samo njemu znanih razloga, ne vodeći računa da neprijatelj takvo stanje može lako i brzo da poentira, doveo je svojih stotinjak dobro naoružanih boraca, razoružao malu stražu obezbeđenja užeg dela armijskog Štaba, smeštenog u zgradi Skupštine Grada. Zahtevao je direktan razgovor sa Halilovićem u «Štabu koji do sada ništa nije dobrog načinio za odbranu RBiH, a pokazao nesposobnost da deblokira Sarajevol! Halilović je odbio da razgovara sa Jukom, a ovaj je više od tri sata sa jedinicama držao Štab u blokadi. Tek na intervenciju Alije Izetbegovića formirana je radna grupa u sastavu Jerko Doko i Jusuf Pušina, koja je organizovala sastanak između Halilovića i Juke Prazine. Višesatna rasprava između ove dvojice svela se, prema priči očevidaca, na Jukin stav da: «Komandant nije efikasan, niti sposoban da komanduje ARBiH! Sled događaja je bio veoma čudan! Ne isključujem mogućnost da je ta jedinica mogla izvršavati zadatke primljene direktno od predsednika Izetbegovića. Istoga dana Uprava za kadrove napisala je naredbu o postavljenju Juke Prazine za komandanta Tako je on, nakon Halilovića, Šibera i mene, bio četvrta osoba kojoj je rešen pravni status u vojnoj komandi! Pitao sam Sefera zbog čega je prihvatio da se Juka Prazina imenuje za komandanta specijalnih brigada ARBiH, a posle vojnog udara koji je on pokušao izvesti? «Komandante, Halile dragi, to je blamaža! » - rekoh demonstrativno. Sefer je nervozno odmahnuo rukom i procedio: «Zbog mira u kući! Treba se boriti protiv četnika i svaka nam je puška dragocena! » Ovo je jasan znak da Izetbegović nema poverenja u komandante i Štab AR BiH. Činjenica je da je Juka Prazina postao simbol otpora u gradu, ali ne na baš čvrstim temeljima, da je imao najbolje opremljenu jedinicu koja je učestvovala u borbama za Stup, Otes, Vogošću, ali je isto tako tačno da su delovi ovih jedinica učestvovali u pljačkama, maltretiranju civilnog stanovništva i, neretko se sukobljavali sa borcima drugih jedinica u Sarajevu. Odluka Predsednika u Štabu je ocenjena negativno. Ovo je još jedan primer direktnog mešanja u sistem rukovođenja i komandovanja u OS. Očito da Izetbegović ne poznaje strukturu Armije, ništa ne zna o sistemu rukovođenja i komandovanja i kako ga je teško izgraditi. Ovakva odluka najodgovornijeg čoveka u RBiH taj sistem razgrađuje. Da paradoks bude veći, Juka se sa pratiocima istog dana uselio u jednu kancelariju Pravne uprave i postavio zahtev da mu se uredi kabinet koji odgovara renomeu četvrtog čoveka u ARBiH! Štab je u proteklih četiri meseca veoma dobro upoznao njegove karakterne i vojno-stručne osobine, tako da smo strahovali od drugih Jukinih «demonstracija» sile, kao što je to učinio držeći u višesatnoj blokadi komandanta sa užim delom Štaba. Ubrzo su se, nažalost, naša strahovanja pokazala opravdanima. Na konferenciji za novinare u Međunarodnom press-centru dana 17. Juka Prazina je polemisao sa pukovnikom Stjepanom Šiberom, koji je toga dana u ime Glavnog štaba informirao novinare o stanju na ratištu. Ometajući Šibera tokom izlaganja, Juka je optužio Sefera Halilovića da je nesposoban komandant i da je krivac, zajedno sa Glavnim štabom za slabosti u odbrani RBiH «Deblokada Sarajeva nije uspjela zbog lošeg rada Halilovića i Štaba! » - veoma glasno i žučno je Prazina «uskočio» na konferenciji. Tu istu misao je varirao i u TV istupu noć ranije, pridodavajući ovim optužbama još i Seferovu krivnju za pogibiju velikog broja boraca i kočenje novog pokušaja deblokade. Ustvrdio je i to da Sefera Halilovića niko ne voli, naročito Hrvati, koji zbog njega neće da učestvuju u deblokiranju Sarajeva. Primio nas je, a kod njega su već bili Bilajac i Zaim Backović-Zagi. Zatekli smo ih u žučnoj polemici o Jukinom istupu. Smatrali smo da je ovakvom ponašanju komandanta specijalnih jedinica dobrano kumovao i sām Predsednik. On je taj koji mora preseći ovaj čvor. Za mene se ne postavlja pitanje Halilović ili Prazina. Jasno je da komandant Sefer Halilović ima našu punu podršku. Ne može biti dvojnog rukovođenja. Dogovorili smo se da Halilović zatraži vanredan sastanak kod Izetbegovića i da na taj sastanak idem i ja. Ujutro, u 8 sati, Sefer i ja bili smo u kabinetu Vrhovnog komandanta Izetbegovića. Zatražili smo od Predsednika da iznese stav o Juki Prazini i da pruži nedvosmislenu podršku Štabu, kako bismo mogli raditi bez pritisaka i objeda. Tačno u 11 sati okupili smo se u kabinetu Predsednika Predsedništva RBiH. Tmurna lica i pognuti pogledi prisutnih komandanata brigada, komandanta Prvog korpusa Hajrulahovića, komandanta specijalne jedinice MUP-a Vikića, vojne policije Lončarevića, ministra Pušine, člana Predsedništva Kljujića. Naravno, i Juka Prazina. Stiže i Vrhovni komandant, kome Halilović raportira o broju prisutnih i opravdano odsutnih. Bez velikog uvoda, oštro i jasno, Izetbegović zamera što se u javnost plasiraju pitanja poverljive prirode i od značaja za vojnu situaciju. Jukino istupanje je izazvalo velike reakcije i zabrinutost građana. Ima svugde problema, ali je neuobičajen način njihovih iznošenja, kako je to uradio Juka u televizijskoj emisiji i na press-konferenciji.. Predsednik se upitao kako sprečiti javne polemike? Legalna vlast mora da obezbedi vojsci optimalne uslove za vođenje rata i snosi odgovornost za to. Moć je u legalnoj vlasti! Obe dele zasluge za pobedu u ratu. Ako legalna vlast propadne, propašće i Armija. Imamo šansi, ali se i narod pita — zašto nema deblokade? Zašto nema izlaska iz grada? Mnogi će reći — ne bore se oni protiv četnika, već za fotelje! Poslije ovog današnjeg razgovora treba da se raziđemo kao ljudi, da što bezbolnije iziđemo iz ove situacije i da što prije krenemo u deblokadu. Vikić se prvi javio. Vikić pita kako već četiri meseca ne uspeva deblokada grada, a ima mnogo ranjenih i poginulih. Ne zna šta je politički dogovoreno za BiH. Dalje, smatra da nije Glavnom štabu Armije mesto u gradu. Mora se angažirati na deblokadi izvana. Grad su pritisli tenkovi i artiljerija agresora sa jakih topografskih objekata i iz grada se ne može učiniti gotovo ništa. Više neće, naglasio je, slati svoju jedinicu u borbu, jer nema odgovarajuće naoružanje i municiju. Nema šanse na uspeh! Zamera što u Štabu nema nikoga iz HVO i tvrdi da bez korektne i svestrane saradnje sa HVO nema izgleda za deblokadu Sarjeva, niti u borbi sa četnicima. Vikić je vrlo jasan s tim u vezi. Zatim se obratio Juki: «Uklopi se u sistem rukovođenja i komandovanja. Shvati, Juka, to je jedini ispravan put na odbrani i oslobađanju RBiH». Svidio mi se Vikićev istup, ali sam ostao skeptičan prema njegovoj tvrdnji da na Igmanu ili u okolici ima toliki broj boraca. Kamo sreća da ima! Javio sam se za reč i glasom koji je podrhtavao od uzbuđenja, osudio sam Jukino nepromišljeno reagovanje i javno istupanje koje je nanelo veliku štetu Glavnom štabu, ali i njemu lično i njegovoj brigadi. Nije tačno da Štab i Halilović nisu ništa uradili. Za svedoke sam pozvao komandante brigada da se o tome izjasne. I mi smo davno zaključili da komandant i deo štapskih starešina trebaju izići iz grada da komanduju sa Igmana. Na tome se već radi i jedna grupa će krajem septembra izići na Igman. Treba prevazići Jukin ispad, a on se mora uključiti u sve aktivnosti koje predstoje u skorašnjem pokušaju deblokade. Ja, kao zamenik, osećam se odgovornim za sve ono što nije bilo dobro u radu Štaba! Nisam ga uspeo savladati! Čini mi se da je na kraju bilo još i veće. Osećao sam, kao i inače što osećam u sličnim situacijama, neko probadanje i žigove u predelu bubrega i prsa! Dok sam govorio, primetio sam da se Lučarević unervozio i nije me iznenadilo da je odmah posle mene uzeo reč. Ne slaže se sa ocenom da se ništa nije uradilo. Naveo je pobede u Pofalićima, na Mojmilovom brdu, Žuči, Dobrinji, Nedžarićima. Mnogo ljudi je poginulo i zbog toga što HVO Kordić ne da granate Armiji RBiH. Legalne vlasti treba poštivati, ali i one moraju iskazivati više brige za pripadnike Armije. Gdje su oni drugi? Dojam je da je imao još toga da kaže, ali se predomislio. Krivo mu je zbog toga. Smatra da je neprikosnoveno vojno pravilo da se sluša reč komandanta i komande. Nije se zaštitila ni privatna, ni društvena imovina. Svi se zajedno borimo za Sarajevo i ne prihvata stoga Jukinu ocenu da se samo njegovi bore. Zalaže se za poboljšanje odnosa ARBiH sa HVO i HOS-om. Svi trebaju pod jednu komandu, interes je jedinstven. Za reč se javio Dževad Topić — Topa, čovek večno veselog lica i širokog osmeha. Sada se i on doima nervozno, s lica mu nestalo vedrine. Prekaljen borac, učesnik svih važnijih borbi u gradu - u Pofalićima, kod UNIS-a u Vogošći, na rezervoaru Mojmilo, Zlatištu, Jevrejskom groblju, Božića pumpi i ne znam gde sve nije bio.. Izneo je hronologiju otpora neprijatelju u gradu, od prvih, samostalnih borbenih dejstava manjih grupa, po vlastitom izboru i bez međusobne saradnje i sadejstva. Danas imamo već brigade, formiran je i korpus. Oni treba da daju zadatke, što nije do sada bila praksa, pa nije čudo da smo izvodili pojedinačne akcije. Planiranju akcija trebaju prisustvovati svi komandanti, a ne da se neki o njima posredno informišu. To donosi nesporazume i tupi oštricu akcije. To je velika sramota za Armiju i policiju. Jedva sam zaustavio pljačku magacina hrane na Skenderiji koju su vršili pojedinci iz Podrinjske brigade», - kao za sebe komentariše. Ne znam, da li iz solidarnosti sa Jukom ili iz nekog drugog razloga Dževad Topić ni reči ne reče o Jukinim «marifetlucima». Mustafa Hajrulahović — Talijan, komandant Prvog korpusa saglasan je sa Topom o dosadašnjim rezultatima u odbrani Grada s obzirom na raspoloživa tehničko-materijalna sredstva. Stvaranje Armije još nije završeno, smatra, i misli da će taj proces još dugo potrajati. Talijanova diskusija me uverila da njegov odnos sa Seferom nije najbolji. Komandant je u više navrata kritikovao Talijanov rad i čak izneo nameru da ga smeni. Pošto je dobio reč, Juka Prazina je diskusiju započeo besomučnim napadom na Sefera Halilovića. Njega optužuje za sve slabosti u Armiji. Kad Juka traži artiljerijsku podršku sa Igmana, oni neće da mu je dadnu. Kada ih zovu iz Starog Grada, kad Emin Švrakić traži od njih pomoć, on je i dobije! Srdito negira ikakav uspeh Armije pod Seferovom komandom, optužujući ga da je veliki broj boraca poginuo zbog slabog rada komandanta.. Komadanti jedinica dolaze meni da im pomognem u ishrani njihovih jedinica, u naoružavanju, municiji, ispomoći u borbama. Dok je Juka besnio, komandant Halilović se jedva suzdržao da mu ne prekine izlaganje. Svestan je on snage argumenata Jukine kritike. Ne može, logično, da se složi da je Sefer Halilović jedini krivac za sve što ne valja. Ja sam svjestan da do sada nije bilo sve najbolje. Moglo je i biće bolje. Ali, Jukina izjava na TV je uvredljiva. Nisam gledao TV, pa sam tražio da mi se njegova izjava ponovi. Ako je sve ono što je Juka izjavio tačno — nudim ostavku, a ako su to samo insinuacije, ako to sve nije tačno, e, onda ću učiniti sve da se poduzmu mjere protiv Juke. Ili on, ili ja. No, nisam u pitanju ni on, ni ja, već Armija RBiH. Bez monolitne Armije ne možemo odbraniti Bosnu i Hercegovinu. Ovakvim ponašanjem Juka direktno utiče na slabljenje Armije! Shvatam, neće da zaoštrava situaciju. Dok komandanti sastanče i diskutuju, dotle se na terenu, u Otesu, Doglodima, Nedžarićima, vode teške borbe. Treba ovo što pre završiti i komandante poslati na poprište bitaka. Bilo kako bilo, Sefer se, ipak, trebao rezolutnije javno obračunati sa Jukinom nedisciplinom i samovoljom. Kao mačak oko vruće kaše. Stjepan Kljujić, član Predsedništva, govori glasno i jasno. Kritičan je, ali i samokritičan kad govori o vlastitom radu u Predsedništvu. Narod gleda u nas. Moramo opravdati njihovu nadu. U akcije moramo ići profesionalno. Žrtve ne mogu biti uzaludne. Ne može biti sentimentalnosti! O partizanskom moralu, disciplini, samopožrtvovanju! Ova tvrdnja ostaje neargumentovana, puka konstatacija. Sa Stjepanom Kljujićem od trenutka upoznavanja u aprilu 1992. Ponekad me pozove u kabinet i traži moje mišljenje i ocene u vezi sa stanjem na BiH ratištu i u Štabu AR BiH. Shvatio sam da je hteo da bude u toku događaja iz «prve ruke». Godilo mi je što me je strpao u svoja tri fana koje posebno simpatiše — mene uz Šibera i Hajrulahovića. Jukina nadanja su se, izgleda, izjalovila! Očekivao je podršku u svom obračunu sa Seferom. To se dalo zaključiti po iznenadnom i ljutitom ustajanju sa stolice i odlasku. Uprkos Predsednikovom insistiranju da se smiri i vrati na mesto, i Pušininom nastojanju da ga urazumi i vrati, Prazina je demonstrativno napustio sastanak, ne sačekavši njegov završetak. Kako se rasprava vremenski otegla, bili smo ušli u treći sat diskusije, Izetbegović je zamolio da se privodi kraju, jer mu je sutra sledio put u Njujork, na zasedanje Generalne skupštine UN, pa je imao još mnogo posla u pripremi putovanja. Stoga je u završnoj reči bio kratak, ali dovoljno precizan. Imamo povjerenje u postojeći štab. Štab mora odmah početi sa pripremama i do kraja septembra Načelnik sa užim dijelom Štaba mora biti izmješten na Igman i s njega komandovati deblokadom Sarajeva. Policija se treba uključiti u oružanu borbu, ali se zna da policija treba da vodi borbu protiv kriminala, a vojska protiv neprijatelja! Da, svakako treba sve učiniti da se uspostavi saradnja sa HVO. Bez zajedničke borbe nema nam uspjeha protiv neprijatelja. A da je izvršen proboj iz Grada, što sam očekivao, sve bi bilo riješeno! Ne bi bilo ovih problema. Država nam je u pitanju! I sam Juka je bio ranjen. Nosio je tih dana longete na desnoj nozi. Nisam znao kakva je bila Predsednikova reakcija na Seferovu intervenciju; smatrao sam da je postupio ne samo humano, nego i mudro. To bi bila dobrodošla prilika da se Jukinim izlaskom iz grada smire tenzije nastale njegovim nevojničkim ponašanjem. A Predsednikovu opasku o neizvršenom proboju doživeo sam kao opravdanu kritiku i opomenu da se moramo hitno koncentrisati na planiranje uspešnog prodora iz obruča. Imam li pravo na malo sreće? Bez uzbuđenja i mirno! A u meni je odmah proključao vulkan osećanja, misli, pitanja… Zašto baš ja? Srce je izdajnički odavalo moje veliko uzbuđenje. Kucalo je glasno, snažno i ubrzano, gotovo da mi je bilo neprijatno pred Seferom. Gimnazijalac Jovan, s mladalačkim oduševljenjem, probudio se iznenada u meni, već dedi. I nisam znao da li je to oduševljenje zbog velikog priznanja koji ovaj poziv nesumnjivo ima za mene, ili zbog dalekog putovanja i avanture susreta sa Njujorkom, megapolisom, u nevakat naših života, u toku ovog sarajevskog užasa? Ili je, ma, jeste! Sva su se ta osećanja, misli, pitanja, dileme i šta još ne, učas kanalisale u nevericu: sanjam li? Sa takvim galimatijasom u duši, vratio sam se u kancelariju, Branki, Emiru i Srđanu. Spustio sam se bez reči na stolicu i duboko disao. Hteo sam se pribrati, ali je to bilo dvostruko nemoguće. A ni moji saradnici mi nisu dozvoljavali, gledali su me kao da sam čudo, znatiželjno i nestrpljivo. I ono što bih im znao reći, i ono na šta im ne mogu odgovoriti, odgovora naprosto nemam, što sada, u ovom trenutku neočekivane radosti i nije važno. Ali jesam, bogami, mogao zaliti novost, pa smo nas četvero izvukli neke stare rezerve pića, Delimustafićev dar, i žućkasta tečnost viskija je orosila naša grla. Onda me, idiotski, počela obuzimati skepsa. Ne može to biti, suviše je lepo i nestvarno! Čuo sam teoriju: viski diže tonus klonulim i prizemljuje euforične. Ne znam je li to tačno, nije ni važno, ali sam nekako splasnuo. Desna ruka mi je Zuhra, sekretarica u Predsednišrtvu. Rastrčala se po Predsedništvu da mi pronađe, u bogatoj zaostavštini onih što su nas iznenada napustili i otišli na Pale i u Grude, pristojno i pristalo odelo. I za vas i za Bosnu. Vi toga niste ni svjesni! Uzbudljivog da, ali istorijskog...? E, neću da joj oponiram, jer se trudi svojski, ne bi bilo uljudno. A možda bi pomislila da sam lažno skroman? Njeno iskustvo sa ljudima u Predsedništvu je veliko. Svašta je ona videla i doživela ovdje. Požrtvovanju mojih bližnjih nigde kraja. Jedni skupljaju, drugi peru i suše, treći peglaju idem li, uopšte? Žele da budem čist, uredan, lep kada me u svetu vide i saznaju da dolazim iz bezvodnog, bestrujnog, gladnog, uniženog, ali besmrtnog Sarajeva. Dugi razgovori do kasno u noć s prijateljima i porodicom. Ponosni su na svog domaćina. Hej, Amerika u ovo pogano doba! Vrati nam se što prije. Pozdravi snahe i unuke. Ko ujutro zakasni do bureta sa vodom u zgradi Predsedništva, gde je smešten Štab, neće se ni umiti. Jedno bure na pedeset ljudi!? Tako je to u ratu. Perem se i doterujem. Idem do komandanta Sefera na pozdrav i poslednje upute, ako ih ima. Galantno meni i Emiru daje, na priznanicu, naravno, 1. Krećemo ispred zgrade Predsedništva u 11,25. U prvi transporter UNPROFOR-a ulazi predsjednik sa suprugom i pratnjom, a u drugi se smeštamo novinar Mufid Memija, Salim Obralić, sarajevski likovni umetnik, Emir Krkalić i ja, uz obaveznu pratnju vojnika OUN. Prvi put u toku agresije prolazim putem do aerodroma. Sedeći iza vozača nastojim da osmotrim pravac kojim se krećemo. Kroz prorez prozorčić na transporteru uočavam ruševine i paljevine zgrada iz vremena austrougarske i onima građenim sedamdesetih i osamdesetih godina. Naše nas kontrole zaustavljaju na dva-tri mesta, a onda ulazimo na teritorij kojeg kontroliše neprijatelj. Zaustavljaju nas na nekom njihovom kontrolnom punktu. Virim kroz otvor i vidim rukav vojnika na kojem su oznake, četiri ocila. Tako je i sa neugodnom vožnjom u transportnom avionu. Mislim da je naš nosio oznaku AN—22. Sa strane ima ugrađena neudobna sedišta, a u sredini je širok, slobodan prostor sa raznovrsnim teretom. Iako je dan vedar i sunčan, odasvud se u avion uvlači hladan vazduh. Avion je pun putnika, najviše vojnika pod punom ratnom spremom. Nema razgovora u avionu, od buke motora se ništa ne čuje. Šemso Tanković i Salim Šabić. Upamtio sam im imena, ali nisam siguran kakvu funkciju obavljaju u Zagrebu. Ulazimo odmah u avion i nastavljamo za Beč. Hej, čoveče — Beč! Divnom snu nigde kraja! Brzo je prohujao sat i po leta i evo nas, stigli smo u austrijsku prestonicu. Dočekao nas je vršilac dužnosti ambasadora Republike Bosne i Hercegovine, gospodin Mahir Hadžiahmetović. Predsednik nastavlja putovanje redovnom linijom za Njujork. Za sve nije bilo mesta na tom letu, pa mi ostajemo do sutra. Noć ćemo provesti u Beču! U otmenom hotelu, u društvu sa susretljivim i ljubaznim članovima naše ambasade, u večernjoj šetnji bečkim ulicama, na večeri sa domaćinima. E, da, prvo sam se javio telefonom sestri Nadi. Posle četiri ratna meseca. U predivnom centru Beča nailazimo na pano sa fotosima razrušenog Beča iz ratnih 1944. Biće neka njihova godišnjica, sećanje, a mene, nažalost, podsećaju na današnje sarajevske i bosanske ruševine. Na kraju evropskog stoleća! Sipa fascinantne podatke o Beču. Sada ima preko 2 miliona stanovnika. Prepun je muzeja, galerija, umetničkih i istorijskih spomenika. Nabraja ih po imenu i značaju. Jest da Beč pleni ljepotom arhitekture, urbanom estetikom svojih ulica i trgova, spomenicima na svakom koraku, ali mene privlače i izlozi, pa svaki čas zastajem i gledam raskošnu i lepo aranžiranu robu. Večeramo u jednoj prijatnoj, prastaroj konobi. Ne znam trebam li se stideti ili ne, ali meni su, uprkos dobrim običajima i lepim bečkim manirima, oči gladne, mnogo više nego što je moj izdajnički stomak prazan. Ne sluti on šta to meni, sada, znači. I bolje je da ne zna. Srećan je, pošto ga onaj pano sa bečkim ruševinama, u bezbrižnoj sadašnjosti, samo podseća na daleku prošlost. Kamo sreće da je tako i sa nama! Lep ugađaj mi ne kvari ni plaćanje računa za večeru. Nas petorica, a zajednički iznos 280 DM. Je li to skupo, ili nije, ko bi to mogao od nas znati? Mi živimo u drugom vremenu i prostoru, s našim merilima koja nigde na svetu ne vrede. Ne usuđujem se pitati koliko košta u Beču. Gle, evo nas pred zdanjem iz kojeg sam u sretna vremena, svakog 1. Čovek je u biti jadno biće, ograničene snage i tela i duha. I lepota, i raskoš, i dobro piće i iće, i ugodno društvo, predivan hotel, bogata banja, topla voda.... Sve je kao budan san! Šta vredi, više ne mogu. Jedva sam se dokotrljao do kreveta. Spavao sam dugo, mirno i — sebično. Zaspao sam, a nisam se ni setio upitati kako li se večeras spava u Sarajevu? Zaspao sam snom pravednika... Jutro na bečkom aerodromu. Njegova moderna arhitektura ne gubi estetsku utakmicu sa svojom slavnom, klasičnom prethodnicom. Aerodromska zgrada je jednostavno divna. Ne volim nikakva čekanja. Najmanje polaske vozova i aviona. Ovde bih čekao, dugo. «Boing 727» Austrian Airlinesa je spreman za transatlantski let do Njujorka. Nadam se da ću se istom avio-turom vraćati na stari kontinent i da će bečki aerodrom biti na istom mestu. Sada se u meni budi dečarac Jovan. Ugođaj mi kvare usmene i pismene informacije na nemačkom i engleskom jeziku. Eh, da su i na francuskom, ali nisu. Žalim što ih ne razumem. Oslanjaću se na ono što vidim, a sluh ću koristiti za muziku na internim kanalima aviona. A